Društvena Perspektiva

Kulturni sektor: Ucene, bojkot i lična cena pobune

Kulturni sektor je postao glavno poprište društveno-kulturnih tenzija povezanih sa EKSPO-om, u rasponu od finansijskog pritiska do direktne, ciljane političke represije. Ministarstvo kulture je 2025. godine uvelo dva toka finansiranja: standardni, godišnji poziv sa skromnim grantovima i poseban konkurs za programe vezane za EKSPO sa znatno većim nagradama (do 8 miliona RSD). Novinari koji prate kulturu tvrde da ova struktura predstavlja klasičnu finansijsku ucenu. Ako se umetnici ne prijave za sredstva sa brendom EKSPO – čime bi implicitno podržavali vladin projekat – rizikuju organizacioni kolaps. Međutim, kriza prevazilazi okvire finansiranja; reč je o sistematskoj kampanji individualne odmazde protiv onih koji odbijaju da se povinuju.

Hronika represije: Građani kao arhivisti

Crowd of protesters on a city street, holding white signs with Cyrillic text; a person holds a megaphone on the right.
Protestanti pozivaju javne tužioce da reaguju. Izvor: Gavrilo Andrić

Ključni pokazatelj ovog sistematskog zlostavljanja je potreba da građani dokumentuju sopstveni progon. Kao odgovor na inertnost pravosuđa, koje niti beleži niti procesuira napade, Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) je kreirala „Hroniku represije u kulturi“. Ova inicijativa teži da spreči izolaciju žrtava i da posluži kao kolektivni zapis svih slučajeva u kojima državne institucije nisu reagovale. Za samo mesec dana (novembar-decembar 2025), ZUK je prikupio 37 detaljnih izveštaja o represiji u devet gradova, uključujući Beograd, Novi Sad i Zaječar. Samo postojanje ove hronike ukazuje na nedostatak poverenja u institucije da štite građanska prava i brane pojedince od nasilja. Kako je Radna grupa UN primetila, kada država ne istražuje nasilje, „nekažnjivost postaje norma“, a žrtve ostaju kao jedini arhivisti sopstvene patnje. Nezavisni mediji poput Mašine opisali su ovaj period kao godinu „iščašenih vilica, razbijenih glava i polomljenih noseva,“ koje policijski izveštaji rutinski izostavljaju.

Direktna osveta: Otpuštanja, mobing i crne liste

Hronika ZUK dokumentuje ličnu i štetnu represiju, usmerenu na pojedinačne egzistencije i mentalno zdravlje kroz mere koje daleko prevazilaze zvanične institucionalne kanale.

  • Otpuštanja i mobing: Baza podataka detaljno opisuje nekoliko politički motivisanih otpuštanja. Na primer, Momir Pejatović, tehničar sa 22 godine iskustva u Narodnom pozorištu u Leskovcu, otpušten je u februaru 2025. godine zbog podrške studentskim protestima. Do novembra njegov slučaj uopšte nije uzet na razmatranje pred sudom. U Novom Sadu, dvanaest baletskih igrača iz Srpskog narodnog pozorišta je primoranoje na prevremenu penziju zbog podrške studentima. Zamenjeni su stranim igračima, dok su lokalnim diplomcima vrata ostala zatvorena..
  • Psihološki uticaj: Žrtve prijavljuju značajne psihološke tegobe. Jedan od ispitanika se žalio na „stres i pakao… 8 meseci bez ijednog dinara prihoda“, što je rezultiralo nemogućnošću otplate hipoteke i teškom anksioznošću.
  • Crne liste: U privatnom sektoru „crne liste“ funkcionišu diskretno, ali efikasno. Muzičarima i glumcima prepoznatiljvim po učešću u pobuni zabranjen je pristup javnim medijiskim servisima i privatnim klubovima. Prema izveštaju, producenti se suočavaju sa „nemogućnošću plasmana realizovanog rada“ i „zabranama rada u drugim produkcijama“, što praktično gasi karijere bez ikakvog formalnog objašnjenja.

Institucije kao oružje: Upotreba pravila kao instrumenata kontrole

Država upotrebljava birokratiju kao oružje protiv neistomišljenika. Najnoviji interni propisi i disciplinska pravila u velikim institucijama, kao što su Narodno pozorište u Beogradu i muzeji, sada zahtevaju od zaposlenih pismenu dozvolu za bilo kakav kontakt sa medijima ili davanje javnih izjava. Ove mere su osmišljene upravo da bi se ućutkali kritičari i nametnula apsolutna lojalnost. ŠŠtaviše, proizvoljni propisi o protivpožarnoj bezbednosti postali su čest izgovor za otkazivanje nastupa nezavisnih umetnika koji su podržali proteste, dok se provladini događaji nesmetano odigravaju u istim tim ustanovama. U Zaječaru i drugim mestima, direktori su pretili zatvaranjem čitavih institucija i otpuštanjem svih zaposlenih ukoliko se nastavi sa podrškom protestima – praktično koristeći egzistenciju kolektiva kao oružje za pritisak na nekoliko ciljanih aktivista.

Izveštaj Radne grupe UN potvrđuje ove navode, dokumentujući „smanjenje građanskog prostora“ u kojem se organizacije civilnog društva suočavaju sa zastrašivanjem i nadzorom. U izveštaju se izdvaja podatak da je u januaru 2025. godine 29 organizacija civilnog društva obustavilo svaku saradnju sa vladinim institucijama upravo zbog ovih pritisaka. Radna grupa je takođe istakla zabrinjavajuću upotrebu strateških tužbi protiv javnog učešća (SLAPP) usmerenih na novinare i aktiviste, sa 14 zabeleženih slučajeva tokom 2025. godine.

Poslednji vapaji srpskog kulturnog sektora


Stanje u kulturnom sektoru podstaklo je Zajednicu umetnosti i kulture da pokrene kampanju bojkota, pozivajući međunarodne kolege da ne učestvuju na EKSPO 2027. Ova inicijativa je direktnan odgovor na duboku zabrinutost zbog institucionalne netransparentnosti i korupcije. Zajednica ističe da međunarodno učešće zapravo doprinosi „pranju reputacije“ režima, a njihov poziv eksplicitno traži od stranih institucija da vladine propagandne poruke ne tumače kao autentični glas srpskih umetnika.

Za građane je EKSPO postao alatka za sprovođenje državne discipline. Kritičko mišljenje se ne samo obeshrabruje već se aktivno i kriminalizuje, čime se pojedinci izlažu ozbiljnim rizicima – uključujući krivične dosijee, zatvor, društvenu izolaciju, fizičke povrede i profesionalni progon. „Hronika“ služi kao svedočanstvo ove stvarnosti, beležeći otpor sistemu koji je osmišljen da taj isti otpor uguši.

Medjunarodni Značaj

Društveno-kulturna rasprava oko EKSPO-a odavno je prešla granice Srbije, jer su evropske institucije izrazile ozbiljnu zabrinutost za vladavinu prava. Ova perspektiva dokumentuje kako je Evropski Parlament doneo rezolucije kojima poziva vlade da „uzmu u obzir zabrinjavajuće dokaze o široko rasprostranjenoj korupciji povezanoj sa režimom.“

Izveštaj Radne grupe UN dodatno potkrepljuje ove sumnje međunarodne zajednice, navodeći da je „nedostatak transparentnosti u procesima javnih nabavki, sa proizilazećim pitanjima o korupciji, često pominjan kao razlog za ozbiljnu zabrinutost“. Izveštaj posebno naglašava da je javna nabavka za EKSPO 2027 bila potpuno izuzeta od standardnih zahteva za javne tendere. Kao odgovor na to, organizacije civilnog društva podnele su formalna obaveštenja Međunarodnom birou za izložbe (BIE) u kojima je navedeno sistematsko kršenje zakona, potkrepljena javnom peticijom koja je prikupila preko 120.000 potpisa.

Posledice po građevinske radnike

Uslovi rada na gradilištima za EKSPO ogoljavaju duboko ukorenjene, skrivene društvene hijerarhije. Istrage pokazuju da su desetine stranih radnika iz Turske, Kine i drugih zemalja radile bez ugovora ili radnih dozvola. Neki od njih su čak bili primorani da beže sa gradilišta tokom dolaska inspekcije. Izveštaji ukazuju na to da su ovi radnici obmanuti u pogledu svog pravnog statusa, da im se pretilo neisplaćivanjem zarada, kao i da im je smeštaj u potpunosti zavisio od poslodavca – što su školski pokazatelji ekstremne eksploatacije radne snage.

Radna grupa UN je dokumentovala slučajeve u kojima su strani radnici morali da se zaduže i do 10.000 dolara samo da bi pokrili troškove zapošljavanja. Oduzimani su im pasoši, kasnile su im plate i zastrašivani su. Izveštaj ove zloupotrebe direktno pripisuje „slabom državnom nadzoru“ i velikom prisustvu netransparentnih lanaca podizvođača.

Ovakvo izrabljivanje stoji u potpunom neskladu sa projektom koji se agresivno reklamira kao festival otvorenosti, igre i modernog evropskog stila. Oslanjajući se na obespravljenost stranih radnika, država uspostavlja hijerarhiju u kojoj su ovi ljudi nevidljivi i lako zamenjivi. Pročitajte više o ovome u našoj građevinskoj perspektivi.

Ekološke kontroverze kao pozadina

Iako ova društvena perspektiva primarno nije usmerena na ekološke probleme, oni pružaju ključni kontekst za društveno-kulturne sukobe. Urbanisti i ekološki aktivisti upozoravaju da EKSPO i prateći projekti direktno ugrožavaju beogradski savski nasip i vitalnu zonu vodosnabdevanja „Surčinsko polje“. Ono što najviše zabrinjava jeste činjenica da odredbe posebnog zakona (lex specialis) omogućavaju nastavak gradnje uz drastično smanjen zakonski i stručni nadzor.

Izveštaj Radne grupe UN dokumentuje ozbiljne propuste u upravljanju životnom sredinom koji dodatno uvećavaju ove rizike. Zaključuje se da studije o proceni uticaja na životnu sredinu u Srbiji često „izostavljaju obavezne elemente“, kao i da se veliki projekti namerno usitnjavaju (veštački dele na manje celine) kako bi se izbegle zakonske obaveze. Radna grupa takođe napominje da trenutni propisi omogućavaju realizaciju masivnih projekata bez ikakve sveobuhvatne ekološke provere.

Zbog toga UN preporučuje Vladi Srbije da povuče ili izmeni poseban pravni okvir za EKSPO 2027 i vrati redovne mehanizme zaštite, kao i javni nadzor definisan zakonima o javnim nabavkama, planiranju i izgradnji. Na kraju, ove ekološke kritike prate one kulturne i društvene, ogoljavajući političku spremnost da se dugoročno ekološko blagostanje žrtvuje zarad kratkoročnog spektakla.

Pogledajte detaljan izveštaj iz ekonomske perspektive ovde.

Kontrast između zvaniče propagande i realnog života

Kao i kulturni sektor, i mnogi drugi delovi društva se nasilno kanališu ka EKSPO-u:

  • Značajna smanjenja budžeta pogodila su projekte namenjene poboljšanjukvaliteta života osoba sa invaliditetom. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sada zahteva da svaki odobreni projekat mora biti tematski povezan sa projektom EKSPO.
  • EKSPO 2027 je nasilno uvršten u školski kalendar u Srbiji. Iako ministarstvo navodi da učešće nije obavezno za sve učenike, škole su u obavezi da planiraju aktivnosti vezane za ovaj događaj. Međutim, trenutno ne postoji nikakav plan logističke ili finansijske podrške, niti je definisan jasan nastavni plan za angažovanje učenika na samoj izložbi.
  • Ministarstvo finansija je najavilo da će studenti koji volontiraju na projektu EKSPO dobiti dodatne ESPB bodove kao podsticaj za akademsko napredovanje. Iako bi ovo bilo opravdano da je usklađeno sa fakultetskim programima, sa univerziteta poručuju da uopšte nisu konsultovani. Ostaje nejasno ko će osmišljavati volonterske aktivnosti studenata i na koji način će one biti akademski priznate. Pored toga, prijave se procesuiraju preko posebnog EKSPO portala, a ne preko samih univerziteta. Ovaj proces svesno zaobilazi javne univerzitete umesto da im omogući da studentima pruže smisleno i stručno praktično iskustvo.

Zvanična propaganda predstavlja EKSPO 2027 kao priliku da se prikaže kreativnost Srbije i privuku investicije. Međutim, postupci ukazuju na potpuno ignorisanje jasnih indikatora o prisustvu prinudnog rada. Američka uprava za carinu i zaštitu granica (US Customs and Border Protection, CBP) blokirala je uvoz iz najmanje dve kompanije koje posluju u Srbiji zbog sumnje na prinudni rad – u decembru 2025. godine (Linglong International Europe D.O.O., Zrenjanin) i u junu 2026. godine (Serbia Zijin Copper D.O.O.). Umesto da pokrene istragu, vlada bira tišinu. Naprotiv, predsednik Vučić je u maju 2026. ponosno najavio nove investicije Linglonga, samo pet meseci nakon što je ta kompanija stavljena na američku crnu listu. U ovom poslovnom i političkom okruženju, mnogi građani – uključujući osobe sa invaliditetom, studente, nastavnike, umetnike i radnike migrante – osećaju da je EKSPO nešto što im se nameće, a ne projekat u kojem učestvuju. Njihovi budžeti se režu i uslovljavaju učešćem u projektu, njihov rad se iznuđuje po nepovoljnim uslovima, na njihove institucije se vrši pritisak, dok njihovi opravdani protesti nailaze na policijske kordone.

Zaključak Radne grupe UN odražava upravo ovaj duboki društveni nesklad. U njemu se naglašava da se „razvojni projekti i investicije sve više realizuju na pogrešnoj pretpostavci da su ekonomski razvoj i zaštita ljudskih prava nespojivi“. Izveštaj upozorava da, iako privlačenje stranih investicija može imati legitiman cilj, „ekonomski ciljevi nisu adekvatno uravnoteženi sa održivim korišćenjem resursa, zaštitom ljudskih prava i životne sredine“. Jaz između promotivnih slogana i surove svakodnevnice jeste upravo ono što pokreće sve domaće i međunarodne kampanje protiv ovog projekta.

Dokazi civilnog sektora, istraživačkih novinara i Ujedinjenih nacija pokazuju da beogradski EKSPO 2027 odražava šire, opasne promene u srpskom društvu. Specijalizovani zakoni, preraspodela socijalnih sredstava, prisilno volontiranje i kulturni pritisak stvaraju rigidan sistem u kojem pristup resursima, vidljivost i lična bezbednost sve više zavise od povezanosti sa ovim projektom.

Preporuke Radne grupe UN bave se upravo ovim institucionalnim izazovima, zahtevajući obaveznu procenu uticaja na ljudska prava (due diligence), zaštitu civilnog sektora i hitno vraćanje zakonskih mehanizama zaštite za EKSPO 2027. Trenutno, zvanični slogan „Igra(j) za čovečanstvo“ (Play for Humanity) stoji u oštrom, gotovo ciničnom kontrastu sa izveštajima o osobama sa invaliditetom koji čekaju na elementarne usluge, studentima kojima se nameće neplaćeni rad, umetnicima koji biraju između bojkota i bankrota, i stranim radnicima koji u strahu beže od inspektora rada. Smanjenje društvenih troškova projekta EKSPO 2027 zahtevaće od domaćih i međunarodnih aktera da osiguraju da kulturna diplomatija i demokratija ne dođu na teret onih čiji rad i uskraćena prava zapravo omogućavaju ovaj događaj.